Историјат Међународног Института за науку о синтеровању (МИНС)

Неки од предавача по позиву на III International School and Conference on Sintering, New Delhi 1983.
Слева на десно: M. Komac (Југославија - Словенија), A. C. D. Chaklader (Канада), G. S. Upadhyaya (Conference Convener)
G. Petzow (Немачка, Conference Chairman), S. Somiya (Јапан) и Д. Ускоковић (Југославија - Србија)

Међународни Институт за науку о синтеровању формиран је на иницијативу преминулог академика Момчила М. Ристића, каснијег дугогодишњег генералног секретара и председника, договором у то време најистакнутијих научника из 10 земаља, да ову област свеобухватно унапређују. Њихова имена треба свакако посебно истаћи: G. Cizeron (Француска), R. L. Coble (САД), I. B. Cutler (САД), I. M. Fedorchenko (СССР), H. Fischmeister (Аустрија), Ya. E. Geguzin (СССР), L. Jakešová (ЧССР), D. L. Johnson (САД), D. Kolar (Југославија), E. Labusca (Румунија), C. Majani (Италија), M. M. Ристић (Југославија), F. Thuemmler (Немачка), M. H. Tikkanen (Финска) и L. Žagar (Немачка). За секретара тима изабран је проф. М. М. Ристић.

Формално је конституисан 1968. године као Међународни тим за проучавање синтеровања, са седиштем у Београду, у Институту за нуклеарне науке „Борис Кидрич“ у Винчи. Оснивачка скупштина одржана је наредне године у Херцег Новом, где су сви оснивачи имали пленарна предавања на тему својих најактуелнијих истраживања. Симпозијум је био отвореног типа и већ прве године окупио је стотинак научника. Утемељивачи су се тада сагласили да сваке друге године организују овакве конференције на истом месту. Након прве конференције интересовање је нагло порасло у свету, тако да је велики број нових чланова укључен и Међународни тим је 1973. год. прерастао у Међународни институт за науку о синтеровању, који је за само неколико година стекао стотинак чланова. На иницијативу тадашњег председника Павла Савића добио је покровитељство САНУ, затим и других еминентних институција земаља из којих су били чланови. У то време Институт је одиграо огромну улогу у зближавању научника из целог света у овој области, што је нарочито дошло до изражаја у време Хладног рата, када је Југославија била једино место где су се могли састајати научници са Истока и са Запада.

На састанку Савета Института те 1973. год. усвојен је нови Статут који је предвиђао да се сваке четврте године организују две врсте конференција: Светска конференција о синтеровању (World Round Table Conferences on Sintering, WRTCS) у Југославији и тематске конференције, често под називом школе, у разним земљама. По правилу, таква окупљања су наизменично организована сваке две године тј. свако појединачно сваке четврте године. До тада издавани часопис Physics of Sintering променио је назив у Science of Sintering и проширио област публиковања на синтеровање и сродне феномене. Исто тако, важне активности су подразумевале сакупљање и уопштавање информација које се тичу теорије и технологије синтеровања и уздизања научног подмлатка, образовања и специјализације млађих сарадника и студената преко докторских и последокторских студија у лабораторијама чланова Института.

У својој богатој историји Институт је организовао 10 Светских конференција о синтеровању у Херцег Новом 1969, 1971. и 1973, Дубровнику 1977, Порторожу 1981, Херцег Новом 1985. и 1989, и Београду 1998. и 2002. године. Седам тематских конференција о синтеровању организовано је у земљама и институцијама где је постојао највећи интерес за ову област и у којима су чланови преузели улогу организатора. Стицајем околности, тематске конференције су се селиле из земље у земљу идући ка истоку обилазећи тако Земљину куглу. Прва је била у Херцег Новом 1975, потом у Варшави 1979, Њу Делхију 1983, Токију 1987, Ванкуверу 1991, Ханкоу 1995. и Њу Делхију 2000. године.

Десета Светска конференција о синтеровању уприличена је септембра 2002. год. у Београду, након чега је активност Института знатно смањена и након тога више ниједна није одржана. На иницијативу многих чланова из света, једна група, која постоји практично од самог настанка, одлучила је да наново оживи Институт и званично га региструје по садашњим законским прописима, и то је обављено крајем 2017. год. Институт је регистрован под старим именом, дефинисани су нови Програм, Статут и друга акта, и изабрана сва тела. Тако се наставила традиција Међународног института за науку о синтеровању.

Највећи број пререгистрованих чланова задржао је свој статус, само неколико их је преведено у почасне, редовне и дописне, при чему је уведена категорија неактивних, који нису имали видљиве активности и публикације последњих неколико година. Наравно, они могу лако променити статус реактивирањем. Програм рада је предвиђао да се настави са организовањем светских конференција о синтеровању, тако да је једанаеста по реду (XI WRTCS) одржана од 2. до 6. септембра 2019. год. у истом хотелском комплексу у коме је одржана оснивачка конференција Међународног тима за проучавање синтеровања пре тачно 50 година, 1969. год. Она је одржана истовремено са YUCOMAT конференцијом Друштва за истраживање материјала Србије, која се одржава сваке године у Херцег Новом.

Десетак водећих научника из области синтеровања имало је предавања по позиву, а учествовало је још двадесетак. За време конференције одржана је Седница новоформираног Управног одбора Института на којој је размотрен избор нових чланова Института. Од предложених 24 кандидата, изабрано је 8 редовних и 6 дописних чланова, тако да Институт сада сачињава 106 чланova од којих је 76 активних i 30 неактивних. Од почетка рада па до сада укупно је изабрано 162 члана од којих је 73 активних, 29 неактивних и 60 преминулих. Како би се превазишла празнина настала неизбором чланова током седамнаестогодишње неактивности одлучено је да се током 2022. године изврши још један избор чланова, што ће бити урађено за време XII WRTCS Конференције у августу 2022 (https://www.iiss-sci.org/index.php/wrtcs/world-round-table-conferences-on-sintering-2). Такође је закључено да часопис Science of Sintering, који је „истргнут“ из Института, треба вратити под његово окриље.